Fridrih Niče – O umetnosti

BiPolar

„Umetnost imamo da ne bismo propali od istine.“

Iako je načelno smatran filozofom kulture, morala i politčke filozofije, Fridrih Niče je pre svega bio filozof umetnosti. Kao ljubitelj i stvaralac umetnosti, oplemenio je umetničku zaostavštinu i svojim umovanjem otvorio novu dimenziju shvatanja umetnosti. Nasuprot metafizici, religiji, moralu, nauci, koje je Niče smatrao lažnim konceptima, jer ne doprinose afirmaciji života, samo umetnost daje veru u život čineći ga vrednijim od njegovih apstraktnih ideala. U umetnosti čovek nalazi svoju autentičnu potvrdu, ispoljavajući svoju prirodu. Niče je umetnost smatrao vrednijom od istine, možda i od samog života. Umetnost stvara iluziju da u svemu ima nečeg tajanstvenog, dubokog i nedokučivog. „Kako je jedino umetnost moguća kao laž? Zatvoreno, moje oko vidi mnogobrojne nestvarne slike – one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarnostima. Dakle, ja im verujem samo kao slikama a ne kao stvarnostima.“

View original post 642 more words

Iz filma “Only Lovers Left Alive”

Živela blasfemija!

“The Trouble With My Muse”

Everything AI: Your One-Stop Shop for the Latest AI News and Product Reviews

The trouble with my Muse is that she
is never on time. I labor all day to find her,
to hear her sweet voice, but what do I get for my labors? Silence.
She never shows up when I most need her.

She is not a morning nor an afternoon person.
Throughout the day I get lost, swallowed by
a thousand dead ends and distractions and I hear
not a syllable from her. She always shows up

at the most inconvenient and unholy hour —
two AM, to be exact. At which time she will then dump
onto my mind a load of beautiful, or at least
potentially beautiful, things, and she will then

drag me across the floor of my brain and pull me
into the wee hours of the morning so that I may
sleep late and wake up late and spend
the rest of my day in total dissipation.

View original post

Игнорисање поезије у савременом друштву

ШАХТ

Угледала сам је. Прашњава полица са успаваним књигама у којима бивствује поезија. Запитах библиотекарку да ли ико изнајмљује и чита те књиге. И наравно, гле чуда, добих негативан одговор.

Зашто на тим истим полицама спавају мртвачким дубоким сном Б. Миљковић, М. Црњански, М. Ракић, Д. Максимовић, И. Андрић (био је и песник, између осталог), В. Шимборска, Ф. Г. Лорка, док се мало даље низ ходник налази просторија преплављена трећеразредним бестселерима и јефтином психологијом попут: ,,Тајни снови једне шопингхоличарке“, ,,Луда за модом“, ,,Како најбрже постати и остати успешан?“, и поручује да је тражена? Да ли су горепоменути песници толико безвредни или досадни, у чему је заиста проблем? Ти људи који су исписали ванвременске стихове и строфе, које дирају човека у најскровитији део душе,  стихови у којима би се многи препознали, само када би их читали… Поезија је passé. Да. Савременом друштву није занимљива, јер не нуди примитивни хедонизам, лаку забаву, задовољство…

View original post 256 more words